polip kolonaFamilijarna polipoza kolona ili Gardnerov sindrom je nasledno oboljenje koje se nasleđuje autozomalno dominantno i dovodi do pojave brojnih polipa u debelom crevu i duž sistema za varenje. Udruženo se javljaju tumori drugih lokalizacija (polipi na drugim organima, epidermoidne ciste, tumori štitaste žlezde, fibromi i osteomi).
Prisustvo velikog broja polipa u debelom crevu povećava šansu za razvoj karcinoma debelog creva, koji su ustvari prekancerozne promene i mogu maligno da alterišu. Ova bolest se u najvećem broju slučajeva javlja nakon 30. godine života. Polipi nisu pravilno raspoređeni duž digestivnog trakta, moguća je njihova pojava i u želucu, duodenumu, tankom crevu…
Lek za ovaj poremećaj ne postoji i pacijenti imaju skraćeni životni vek koji često nije duži od 45 godina.
Kako se manifestuje Gardnerov sindrom?
Simptomi Gardnerovog sindroma od strane digestivnog trakta su sledeći:
Bolovi u stomaku.
Učestali prolivi i pojava zatvora.
Pojava krvi u stolici.
Neobjašnjivi gubitak telesne težine.
Zubi izgleda poput štapića za uši zbog osteoma vilice.
Postavljanje dijagnoze Gardnerovog sindroma!
Klinička slika može da probudi sumnju na pomenuti sindrom, pa se pacijenti radi postavljanja dijagnoze šalju na kolonoskopiju. Prilikom ovog pregleda se uzima isečak sa sumnjive promene i isti se šalje na histološku analizu.
Terapija Gardnerovog sindroma.
Obavezno se radi uklanjanje polipa endoskopskim putem. Kasnije se vrši hirurško uklanjanje zahvaćenog segmenta creva. Kontrolne kolonoskopije radi eventualnog otkrivanja maligne promene se vrše svakih 3-6 meseci, a preporuka je i dijetetsko higijenski režim ishrane.
Primed 13 kordiceps je prirodni preparat koji u svom sastavu ima lekovitu gljivu kordiceps. Kordiceps je gljiva za koju je dokazano da poseduje antitumorsko dejstvo.  Njena upotreba se preporučuje čak i zdravim osobama u cilju jačanja imuniteta i prevencije mnogih bolesti, čak i onih najtežih. Poseban značaj ova gljiva ima u prevenciji malignih i benignih tumora, naročito kod osoba koje imaju genetsko opterećenje i učestalu pojavu malignih bolesti u porodici. Primed 13 kordiceps je jako antioksidativno sredstvo, štiti ćelije od oštećenja slobodnim radikalima i toksičnog dejstva zračenja i hemioterapije.

jajnikBrenner tumori jajnika su ne tako česti tumori koji nastaju na jajniku i predstavljaju površno epitelno-stromalne tumore koji mogu da budu benigni i maligni po svojoj prirodi. Tumor je dobio naziv po lekaru koji ga je prvi put opisao.
U pitanju su najčešći tumori koji se nalaze na jajniku. Najveći procenat ovih tumora (oko 75%) su benigni po svojoj prirodi i nemaju potencijal da metastaziraju, ali mogu svojim rastom da naruše zdravlje i reproduktivnu sposobnost žene u velikoj meri. Dobroćudni tumori su veoma dobro ograničeni u odnosu na ostala tkiva i svojim rastom i kompresijom narušavaju njihovu funkciju. Ostatak (25%) su maligni tumori.
Nije u potpunosti jasno zašto se javljaju Brenner tumori jajnika, ali se pretpostavlja da postoji genetska predispozicija za njihov nastanak.
Statistički podaci pokazuju da se Brenner tumori jajnika u najvećem procentu javljaju samo sa jedne strane, odnosno zahvataju samo jedan jajnik, mada se mogu javiti i obostrano, ali znatno redje. Najčešće se javlja kod žena srednjeg životnog doba, nakon 45 godina. Maligni Brenner tumori jajnika se takodje javljaju češće samo sa jedne strane i javlja se kod žena nakon 50 godina.
Kako se manifestuju Brenner tumori jajnika?
Simptomi i znaci Brenner tumora jajnika mogu da budu:
bol u trbuhu, u predelu male karlice
poremećaj menstrualnog ciklusa
krvarenje van menstrualnog ciklusa
prisustvo jasne tumorske mase u maloj karlici
problemi sa sterilitetom
simptomi i znaci zbog kompresije okolnih organa (nadimanje, zatvor, često, ili otežano mokrenje…)
gubitak apetita, telesne težine i malaksalost (kod malignih Brenner tumora jajnika)
Kako se postavlja dijagnoza Brenner tumora jajnika?
Anamneza sa objektivnim pregledom ginekologa i kliničkom slikom pomaže da se postavi sumnja na postojanje Brenner tumora.
Ultrazvučni pregled trbuha pomaže da se postavi dijagnoza, kao i nuklearna magnetna rezonanca organa male karlice.
Definitivna dijagnoza se postavlja samo na osnovu histopatološkog nalaza koji se može načiniti prilikom operativnog lečenja, ili eksplorativne laparotomije.
Laboratorijska ispitivanja kod Brenner tumora jajnika nisu u potpunosti specifična, tj. može postojati poremećaj krvne slike u smislu hipohromne anemije, povećanja sedimentacija, povećanje CRP-a (C reaktivni protein).
Kako se leče Brenner tumori jajnika?
Definitivno lečenje benignih Brenner tumora jajnika se postiže radiklanim hirurškim otklanjanjem, čime se postiže potpuno izlečenje i prognoza je obično veoma dobra. Često se zajedno sa tumorom mora odstraniti jajnik, pa i deo jajovoda.
Maligni Brenner tumori se leče histerektomijom (odstranjenje materice) sa odstranjenjem oba jajnika i jajovoda sa hemioterapijom nakon operacije.

Tumori nastali iz hormon-senzitivnih tkiva mogu biti pilulehormon-zavisni. Njihov rast može biti inhibiran hormonima suprotnog delovanja, antagonistima ili lekovima koji inhibiraju sintezu odgovarajućeg hormona. Hormoni ili analozi hormona koji deluju inhibitorno na pojedina tkiva mogu da se koriste u lečenju tumora porekla tih tkiva.
Glikokortikoidi
Glikokortikoidi imaju inhibitorno delovanje na proliferaciju limfocita i koriste se u lečenju leukemije i limfoma. Oni se takođe koriste kao suportivna terapija u stanjima sa povišenim intrakranijalnim pritiskom.
Estrogeni
Estrogeni kao fosfestrol, blokiraju efekte androgena u androgen-zavisnim tumorima prostate, mada se malo koriste, ovi tumori se najefikasnije leče analozima oslobađajućeg hormona za gonadotropine.
Estrogeni se mogu koristiti da privuku ćelije karcinoma dojke koje miruju u proliferišući pul kako bi bile dostupne delovanju citotoksičnih lekova.
Progestageni
Progestageni, kao što su megestrol i medroksiprogesteron, koriste se u terapiji neoplazmi endometrijuma i bubrega.
Analozi oslobađajaćeg hormona za gonadotropine
Analozi oslobađajaćeg hormona za gonadotropine, kao što je goserelin, mogu, pod određenim uslovima, inhibirati oslobađanje gonadotropina. Ovaj lek se koristi u terapiji karcinoma dojke žena pre menopauze i karcinoma prostate.
Analog somatsostatina, oktreotid, koristi se u lečenju različitih tumora koji luče hormone kao što su tumori gastrointestinalni trakta, VIPomi, glukagonomi, karcinoidi i gastrinomi. Ovi tumori ekspoprimiraju somatostatinske receptore, čija aktivacija inhibira proliferaciju ćelija kao i sekreciju hormona.
Antagonisti hormona
Antagonisti hormona mogu biti efikasni protiv mnogih hormon-zavisnih tumora.
Anti-estrogen tamoksifen izvanredno je efikasan u određenom broju hormon-zavisnih tumora dojke i može biti koristan i u prevenciji ove bolesti. U tkivu dojke, tamoksifen sprečava delovanje estrogena na specifične receptore i inhibira transkripciju estrogen-zavisnih gena. Tamoksifen takođe pokazuje kardioprotektivno delovanje, delom zbog toga što štiti lipoproteine male gustine od oksidativnog strtesa.
Antiandrogeni, flutamid, bikalutamid i cisproteron, koriste se u lečenju karcinoma prostate. Povećana sekrecija testosterona koja se viđa kod pacijenata sa karciomom prostate, može se sprečiti antiandrogenima kao što je ciproteron.
Inhibitori enzima
Oni blokiraju određenje enzime koji su važni u biosintezi estrogena u ljudskom organizmu. Inhibitori sinteze hormona nadbubrega efikasni su u terapiji karcinoma dojke kod žena u postmenopauzi. Od ovih lekova koriste se formestan, koji deluje u kasnijoj fazi sinteze hormona inhibicijom enzima aromataze koji metaboliše androgene u estrogene i trilostan i aminoglutetimid koji inhibiraju ranu fazu sinteze hormona. Kod primene ova dva leka neophodna je supstituciona primena kortikosteroida. Letrozol, anastrozol i eksemestan jesu inhibitori enzima aromataze. Naime, ključni korak u sintezi estrogena je pretvaranje hinonskog A prstena na steroidu u aromatski prsten (fenol). Tek tada nastaje estrogenska steroidna struktura. Tu ulogu obavlja enzim aromataza. Ukoliko je ona blokirana pomenutim lekovima tada nedostaje taj ključni deo u sintezi estrogena pa koncentracija estrogena u organizmu bitno opada.

angiomiolipTumor bubrega u početnom stadijumu nema nikakve simptome, niti postoje znaci koji bi upozoravali na njegovo postojanje. Najčešće se tumor bubrega u početnom stadijumu otkriva slučajno, na sistematskom pregledu ili tokom nekih drugih redovnih analiza.
Prvi simptomi tumora bubrega su najčešće mikro i makrohematurija, krv u manjoj ili većoj količini prisutna u urinu, bol u predelu bubrega ili opipljiva masa u području bubrega.Od opštih simptoma tu su i gubitak telesne mase, umor, povećana telesna temperatura, iscrpljenost, anemija…
Svi navedeni simptomi mogu biti posledica razvoja tumora bubrega, ali nisu specifični i mogu nastati kao posledica drugih stanja i bolesti. Na primer, krv u mokraći može biti i posledica infekcije ili ciste bubrega. Ukoliko bolesnik primeti bilo koji od navedenih simptoma, svakako se treba javiti lekaru kako bi se sprovele sve dijagnostičke metode i utvrdio tačan uzrok nastanka određenog simptoma i odredila odgovarajuća terapija.
Američki naučnici sa Washington University School of Medicine su otkrili da se uz pomoć jednostavnog testa urina, koji meri nivoe dva proteina u mokraći, može rano otkriti tumor bubrega sa tačnošću već od 95%, bez lažno pozitivnih rezultata.
Naime, otkriveno je da su nivoi proteina akvaporina-1 (AQP1) i perlipina-2 (PLIN2) povišene kod osoba sa tumorom bubrega.
Ovo otkriće je od izuzetne važnosti obzirom da ne postoji dobra metoda za rano dijagnostikovanje tumora bubrega. Ovome veći značaj daje činjenica da pacijenti kojima je tumor bubrega dijagnostifikovan pre nego što je metastazirao imaju gotovo 80% stopu preživljavanja.
Dosadašnji najčešći način ranog otkrivanja tumora bubrega bio je slučajan, najčešće prilikom CT ili NMR snimanja.
Takođe, treba spomenuti da su potrebna dodatna klinička ispitivanja kako bi se rezultati potvrdili na većem broju ispitanika, različite starosti, pola i porekla.

Prirodni preprat Primed 13 kordiceps je odlično sredstvo za podizanje imuniteta i prevenciju nastanka tumora. Njegovo dejstvo je povoljno i kao dodatak terapiji tumora, kao i kod osoba koje su na radio i hemioterapiji tumora jer otklanja nuspojave i smanjuje na minimum neželjene efekte ove vrste lečenja.

tumor dojkeAtipična hiperplazija dojki je visokorizična lezija dojke koja se može naći u 10 odsto biopsija dojki sa benignim nalazom, a poseban značaj ima kao prediktor za razvoj karcinoma dojke. Postoje dve vrste atipične hiperplazije dojke na osnovu mikroskopskog izgleda: atipična duktalna hiperplazija i atipična lobularna hiperplazija. Obe vrste imaju podjednaku učestalost, te predstavljaju sličan rizik za razvoj karcinoma dojke.
Atipična hiperplazija dojki predstavlja prelazni oblik iz dobroćudne u zloćudnu bolest. Ona sadrži neke, ali ne i sve osobine karcinoma, pa se zbog toga smatra premalignom promenom.
Kod atipične duktalne hiperplazije, prelaznog oblika duktalnog karcinoma in situ, ćelije te lezije imaju okruglo hiperhromatsko jedro i formiraju pravilne lumene. Kako bi se ova vrste hiperplazije odvojila od duktalnog karcinoma in situ, atipična duktalna hiperplazija je definisana kao lezija koja zahvata ćelije u jednom ili više duktusa, sa veličinom manjom od 3mm.
Obzirom da je na osnovu biopsije iglom teško razlikovati da li se radi o atipičnoj duktalnoj hiperplaziji ili o duktalnom karcinomu in situ, često se primenjuje i ekcizijska biopsija ili potpuno odstranjenje sumnjivog područja dojke.
Što se tiče atipične lobularne hiperplazije, nju karakteriše hiperplazija ćelija koja podseća na lobularni karcinom in situ. Ukoliko atipične ćelije ispunjavaju manje od 50% zahvaćene jedinice, radi se o hiperplaziji.
Žene sa atipičnom hiperplazijom dojke imaju četiri puta veći rizik od razvoja karcinoma dojke nego žene bez atipične hiperplazije dojke. Kod većine žena sa ovom hiperplazijom dovoljno je samo redovno praćenje njihovog stanja, a u nekim slučajevima je potrebno uzimanje leka tamoksifen kako bi se sprečio razvoj karcinoma dojke.
Nedavno istraživanje je pokazalo da se rizik od karcinoma dojke povećava u godinama nakon postavljanja dijagnoze atipične hiperplazije dojke. Pet godina nakon dijagnoze, oko 7 procenata žena sa atipičnom hiperplazijom oboleva od karcinoma dojke. Nakon deset godina, 13 procenata žena sa atipičnom hiperplazijom oboleva od karcinoma dojke, dok će se kod 30 procenata žena sa atipičnom hiperplazijom dojke razviti karcinom nakon 25 godina.
Isto tako treba napomenuti da postavljanje dijagnoze u mlađem životnom dobu, pre 45. godine života, dodatno povećava rizik od razvoja karcinoma dojke.
Ukoliko vam je postavljena dijagnoze atipične hiperplazije dojke, svakako se trebate sa svojim lekarom posavetovati o mogućem riziku od karcinoma dojke. Potpuno razumevanje rizika može vam pomoći u daljem donošenju odluka vezanih za praćenje svog stanja i primenu adekvatnih medicinskih postupaka za smanjivanje rizika od karcinoma dojke.