, , ,

Hormon zavisni tumori

Tumori nastali iz hormon-senzitivnih tkiva mogu biti pilulehormon-zavisni. Njihov rast može biti inhibiran hormonima suprotnog delovanja, antagonistima ili lekovima koji inhibiraju sintezu odgovarajućeg hormona. Hormoni ili analozi hormona koji deluju inhibitorno na pojedina tkiva mogu da se koriste u lečenju tumora porekla tih tkiva.
Glikokortikoidi
Glikokortikoidi imaju inhibitorno delovanje na proliferaciju limfocita i koriste se u lečenju leukemije i limfoma. Oni se takođe koriste kao suportivna terapija u stanjima sa povišenim intrakranijalnim pritiskom.
Estrogeni
Estrogeni kao fosfestrol, blokiraju efekte androgena u androgen-zavisnim tumorima prostate, mada se malo koriste, ovi tumori se najefikasnije leče analozima oslobađajućeg hormona za gonadotropine.
Estrogeni se mogu koristiti da privuku ćelije karcinoma dojke koje miruju u proliferišući pul kako bi bile dostupne delovanju citotoksičnih lekova.
Progestageni
Progestageni, kao što su megestrol i medroksiprogesteron, koriste se u terapiji neoplazmi endometrijuma i bubrega.
Analozi oslobađajaćeg hormona za gonadotropine
Analozi oslobađajaćeg hormona za gonadotropine, kao što je goserelin, mogu, pod određenim uslovima, inhibirati oslobađanje gonadotropina. Ovaj lek se koristi u terapiji karcinoma dojke žena pre menopauze i karcinoma prostate.
Analog somatsostatina, oktreotid, koristi se u lečenju različitih tumora koji luče hormone kao što su tumori gastrointestinalni trakta, VIPomi, glukagonomi, karcinoidi i gastrinomi. Ovi tumori ekspoprimiraju somatostatinske receptore, čija aktivacija inhibira proliferaciju ćelija kao i sekreciju hormona.
Antagonisti hormona
Antagonisti hormona mogu biti efikasni protiv mnogih hormon-zavisnih tumora.
Anti-estrogen tamoksifen izvanredno je efikasan u određenom broju hormon-zavisnih tumora dojke i može biti koristan i u prevenciji ove bolesti. U tkivu dojke, tamoksifen sprečava delovanje estrogena na specifične receptore i inhibira transkripciju estrogen-zavisnih gena. Tamoksifen takođe pokazuje kardioprotektivno delovanje, delom zbog toga što štiti lipoproteine male gustine od oksidativnog strtesa.
Antiandrogeni, flutamid, bikalutamid i cisproteron, koriste se u lečenju karcinoma prostate. Povećana sekrecija testosterona koja se viđa kod pacijenata sa karciomom prostate, može se sprečiti antiandrogenima kao što je ciproteron.
Inhibitori enzima
Oni blokiraju određenje enzime koji su važni u biosintezi estrogena u ljudskom organizmu. Inhibitori sinteze hormona nadbubrega efikasni su u terapiji karcinoma dojke kod žena u postmenopauzi. Od ovih lekova koriste se formestan, koji deluje u kasnijoj fazi sinteze hormona inhibicijom enzima aromataze koji metaboliše androgene u estrogene i trilostan i aminoglutetimid koji inhibiraju ranu fazu sinteze hormona. Kod primene ova dva leka neophodna je supstituciona primena kortikosteroida. Letrozol, anastrozol i eksemestan jesu inhibitori enzima aromataze. Naime, ključni korak u sintezi estrogena je pretvaranje hinonskog A prstena na steroidu u aromatski prsten (fenol). Tek tada nastaje estrogenska steroidna struktura. Tu ulogu obavlja enzim aromataza. Ukoliko je ona blokirana pomenutim lekovima tada nedostaje taj ključni deo u sintezi estrogena pa koncentracija estrogena u organizmu bitno opada.

/by
,

Test urina može pomoći u ranoj dijagnozi tumora bubrega

angiomiolipTumor bubrega u početnom stadijumu nema nikakve simptome, niti postoje znaci koji bi upozoravali na njegovo postojanje. Najčešće se tumor bubrega u početnom stadijumu otkriva slučajno, na sistematskom pregledu ili tokom nekih drugih redovnih analiza.
Prvi simptomi tumora bubrega su najčešće mikro i makrohematurija, krv u manjoj ili većoj količini prisutna u urinu, bol u predelu bubrega ili opipljiva masa u području bubrega.Od opštih simptoma tu su i gubitak telesne mase, umor, povećana telesna temperatura, iscrpljenost, anemija…
Svi navedeni simptomi mogu biti posledica razvoja tumora bubrega, ali nisu specifični i mogu nastati kao posledica drugih stanja i bolesti. Na primer, krv u mokraći može biti i posledica infekcije ili ciste bubrega. Ukoliko bolesnik primeti bilo koji od navedenih simptoma, svakako se treba javiti lekaru kako bi se sprovele sve dijagnostičke metode i utvrdio tačan uzrok nastanka određenog simptoma i odredila odgovarajuća terapija.
Američki naučnici sa Washington University School of Medicine su otkrili da se uz pomoć jednostavnog testa urina, koji meri nivoe dva proteina u mokraći, može rano otkriti tumor bubrega sa tačnošću već od 95%, bez lažno pozitivnih rezultata.
Naime, otkriveno je da su nivoi proteina akvaporina-1 (AQP1) i perlipina-2 (PLIN2) povišene kod osoba sa tumorom bubrega.
Ovo otkriće je od izuzetne važnosti obzirom da ne postoji dobra metoda za rano dijagnostikovanje tumora bubrega. Ovome veći značaj daje činjenica da pacijenti kojima je tumor bubrega dijagnostifikovan pre nego što je metastazirao imaju gotovo 80% stopu preživljavanja.
Dosadašnji najčešći način ranog otkrivanja tumora bubrega bio je slučajan, najčešće prilikom CT ili NMR snimanja.
Takođe, treba spomenuti da su potrebna dodatna klinička ispitivanja kako bi se rezultati potvrdili na većem broju ispitanika, različite starosti, pola i porekla.

Prirodni preprat Primed 13 kordiceps je odlično sredstvo za podizanje imuniteta i prevenciju nastanka tumora. Njegovo dejstvo je povoljno i kao dodatak terapiji tumora, kao i kod osoba koje su na radio i hemioterapiji tumora jer otklanja nuspojave i smanjuje na minimum neželjene efekte ove vrste lečenja.

/by
, , ,

Atipična hiperplazija dojki

tumor dojkeAtipična hiperplazija dojki je visokorizična lezija dojke koja se može naći u 10 odsto biopsija dojki sa benignim nalazom, a poseban značaj ima kao prediktor za razvoj karcinoma dojke. Postoje dve vrste atipične hiperplazije dojke na osnovu mikroskopskog izgleda: atipična duktalna hiperplazija i atipična lobularna hiperplazija. Obe vrste imaju podjednaku učestalost, te predstavljaju sličan rizik za razvoj karcinoma dojke.
Atipična hiperplazija dojki predstavlja prelazni oblik iz dobroćudne u zloćudnu bolest. Ona sadrži neke, ali ne i sve osobine karcinoma, pa se zbog toga smatra premalignom promenom.
Kod atipične duktalne hiperplazije, prelaznog oblika duktalnog karcinoma in situ, ćelije te lezije imaju okruglo hiperhromatsko jedro i formiraju pravilne lumene. Kako bi se ova vrste hiperplazije odvojila od duktalnog karcinoma in situ, atipična duktalna hiperplazija je definisana kao lezija koja zahvata ćelije u jednom ili više duktusa, sa veličinom manjom od 3mm.
Obzirom da je na osnovu biopsije iglom teško razlikovati da li se radi o atipičnoj duktalnoj hiperplaziji ili o duktalnom karcinomu in situ, često se primenjuje i ekcizijska biopsija ili potpuno odstranjenje sumnjivog područja dojke.
Što se tiče atipične lobularne hiperplazije, nju karakteriše hiperplazija ćelija koja podseća na lobularni karcinom in situ. Ukoliko atipične ćelije ispunjavaju manje od 50% zahvaćene jedinice, radi se o hiperplaziji.
Žene sa atipičnom hiperplazijom dojke imaju četiri puta veći rizik od razvoja karcinoma dojke nego žene bez atipične hiperplazije dojke. Kod većine žena sa ovom hiperplazijom dovoljno je samo redovno praćenje njihovog stanja, a u nekim slučajevima je potrebno uzimanje leka tamoksifen kako bi se sprečio razvoj karcinoma dojke.
Nedavno istraživanje je pokazalo da se rizik od karcinoma dojke povećava u godinama nakon postavljanja dijagnoze atipične hiperplazije dojke. Pet godina nakon dijagnoze, oko 7 procenata žena sa atipičnom hiperplazijom oboleva od karcinoma dojke. Nakon deset godina, 13 procenata žena sa atipičnom hiperplazijom oboleva od karcinoma dojke, dok će se kod 30 procenata žena sa atipičnom hiperplazijom dojke razviti karcinom nakon 25 godina.
Isto tako treba napomenuti da postavljanje dijagnoze u mlađem životnom dobu, pre 45. godine života, dodatno povećava rizik od razvoja karcinoma dojke.
Ukoliko vam je postavljena dijagnoze atipične hiperplazije dojke, svakako se trebate sa svojim lekarom posavetovati o mogućem riziku od karcinoma dojke. Potpuno razumevanje rizika može vam pomoći u daljem donošenju odluka vezanih za praćenje svog stanja i primenu adekvatnih medicinskih postupaka za smanjivanje rizika od karcinoma dojke.

/by
, , ,

Dijagnoza tumora povećava rizik od moždanog udara

slogOsobe kojima je nedavno dijagnostifikovan tumor izložene su povećanom riziku od moždanog udara u mesecima nakon postavljanja dijagnoze tumora. Takođe, rizik od moždanog udara veći je kod osoba koje imaju agresivniji oblik tumora, ukazuje nova studija.

U ovom istraživanju učestvovali su pacijenti starosnog doba od 66 i više godina kojima je nedavno postavljena dijagnoza raka dojke, raka debelog creva, raka pluća, raka prostate ili raka gušterače.

Rizik od moždanog udara bio je najveći u prva tri meseca od postavljanja dijagnoze tumora obzirom da je intenzitet hemoterapije, terapije zračenjem i drugih tretmana obično u tom periodu najveći.

Kod pacijenata sa karcinomom pluća, karcinomom gušterače i karcinomom debelog creva, rizik od moždanog udara je bio najveći. Dok je kod pacijenata sa karcinomom dojke i prostate rizik bio najmanji, obzirom da je u vreme postavljanja dijagnoze njihov karcinom bio ograničen.

Rak povećava rizik od moždanog udara, nezavisno od drugih faktora rizika za moždani udar poput hipertenzije i dijabetesa.

/by
, , ,

Vakcina kao profilaksa tumora

stageKarcinom mokraćne bešike je najčešći maligni tumor urinarnog trakta i znatan uzrok smrtnosti od maligniteta u svetu i u našoj zemlji. Praktična, kliničko-patološka podela ovih tumora na površne i invazivne ima i prognostički značaj: površnih tumora je 80 posto i oni samo kod jedne trećine bolesnika zahvataju mišićni sloj, postajući tako invazivni, što prognozu tih bolesnika čini mnogo neizvesnijom (do 50 posto bolesnika s invazivnim karcinomom bešike razvija metastaze u toku dve godine, bez obzira na radikalno hirurško lečenje). U lečenju površnih karcinoma mokraćne bešike suveren metod je i dalje lokalna terapija instilacijama vakcine BCG, koja se koristi kako za terapiju postojećih tumora, tako i za profilaksu recidiva tumora. U lokalno napredovalim tumorima dva su pristupa danas vodeća: radikalna cistektomija s rekonstrukcijom urinarnog trakta ili očuvanje mokraćne bešike s agresivnom lokalnom terapijom i/ili sistemskom hemioterapijom. Radikalna cistektomija ostaje vodeći terapijski pristup lokalno napredovalim karcinomima mokraćne bešike, dok se kombinovani pristup, koji za cilj ima očuvanje mokraćne bešike, mora i dalje smatrati istraživačkim, pogodnim samo za selekcionisane bolesnike. Sistemska hemioterapija je jedini terapijski modalitet koji može produžiti život bolesnicima s napredovalim i metastatskim karcinomom mokraćne bešike. Standardni režim M-VAC (metotreksat-vinblastin-doksorubicin-cisplatin) poredi se poslednjih godina s kombinacijama koje sadrže nove antineoplastične agense. Profil toksičnosti novih režima je prihvatljiviji, ali za sada nema napretka u trajanju preživljavanja u poređenju sa standardnom kombinacijom M-VAC.

/by