Prostata je mišićno –žlezdani organ koji se nalazi u dnu male karlice i okružuje početni deo mokraćnog kanala kod muškaraca. Njena uloga je da luči semenu tečnost. Karcinom prostate je uglavnom prvi ili drugi po učestalosti karcinoma kod muškaraca.
 
Nažalost, bolest se kasno otkriva, često tek kada se pojave simptomi metastaza na kostima i druge udaljene metastaze. Najčešće se javlja u obliku adenokarcinoma (kancer epitela koji potiče iz tkiva žlezda).
Karcinom prostate obično bude neopažen do kasnih stadijuma bolesti (karcinom sporo raste) jer uglavnom ne daje nikakve simptome. Zato su od ogromnog značaja preventivni urološki pregledi prostate.Svaki muškarac od pedeset godina treba da ode na prvi preventivni pregled prostate.
 
Simptomi kod oboljenja prostate
Kada se simptomi ipak pojave to su smetnje pri mokrenju, krv u mokraći, učestalo mokrenje, lažni nagon za mokrenjem, učestali nagon za mokrenjem slabog mlaza mokraće, nemogućnost zadržavanja mokraće, krv u spermi i bol u maloj karlici.
 
Među potvrđene faktore rizika spadaju starost, gojaznost i prevelika upotreba crvenog mesa i životinjske masti.
 
Supstanca likopen iz kuvanog paradajza ima potvrđeno pozitivan uticaj na prevenciju karcinoma prostate.
 
Bolest se dijagnostikuje laboratorijskim analizama krvi i mokraće, tumor markerom PSA, digiterorektalnim pregledom prostate kod urologa, biopsijom i citoskopijom. Najčešće metastazira u kosti, jetru i pluća.
 
Lečenje karcinoma prostate
Osnova lečenja karcinoma prostate, bez obzira na stadijum bolesti, jeste hirurgija. Prvo se operacijom odstranjuje prostata, najbliže limfne žlezde i semene kesice. Ukoliko se bolest otkrije u ranom stadijumu lečenju se pridružuje i zračna terapija, dok je za kasnije faze razvoja pogodnija hormonska terapija i hemoterapija.
 
Hormonskom terapijom se usporava napredovanje bolesti, dok je hemoterapija zadužena za uništavanje malignih ćelija.
 
Operacija karcinoma prostate (prostatektomija) se obavlja u opštoj anesteziji i njom se uklanja deo ili cela prostata. Otvorena metoda se koristi kod uznapredovalih stadijuma karcinoma prostate.
 
Laparoskopske operacije prostate se obavljaju u slučajevima kada je karcinom još u početnim stadijumima bolesti.
 
Tada se karcinom vadi kroz minimalni rez, uz pomoć laparoskopa koji sadrži kameru i osvetljenje. Laparoskopske operacije su daleko komfornije za pacijente jer je oporavak daleko brži i manja je verovatnoća pojave komplikacija.
 
Radikalna prostatektomija je još jedna metoda koja se koristi u slučajevima kada se uklanja cela prostata sa svojom kapsulom, semene kesice i deo uretre. Radikalna operacija radi se da bi se otklonila mogućnost zaostajanja malignih ćelija u okolnom tkivu.
 
Komplikacije koje se pojavljuju tokom operacije zavise od potrebe radikalnosti intervencije. Među komplikacijama najčešće se pojavljuju: nemogućnost zadržavanja mokraće, polna disfunkcija, suženje uretre i vrata mokraćne bešike koje mogu da traju po nekoliko meseci. Sa hirurzima i anesteziologom nekoliko dana pre operacije potrebno je napraviti plan operacije i dogovoriti potrebnu pripremu pacijenta za uvođenje u opštu anesteziju.
 
Oporavak posle operacije prostate
Potpuni oporavak je moguć ukoliko se pacijent javi u početnim fazama razvoja bolesti. Mada i uznapredovali karcinomi mogu efikasno da se leče i drže pod kontrolom. Nakon operacije pacijent u bolnici provodi četiri do sedam dana.
 
Prvih nekoliko dana pacijent mora da nosi urinarni kateter, sve dok ne može samostalno da mokri. Potpuno vraćanje svim aktivnostima nakon operacije karcinoma prostate je moguće kroz mesec do mesec i po dana.
 
PRIMED 13 forte je prirodni preparat na bazi meda i medicinskih gljiva reiši, kordiceps, šitake sa dodatkom jezgra koštice kajsije. Aktivni sastojci preparata mogu da utiču na poboljšanje opšteg stanja organizma i ispoljavaju blagotvorno dejstvo na imunološki sistem. Medicinske gljive se tradicionalno upotrebljavaju kao pomoć u prevenciji različitih poremećaja zdravlja.Medicinske gljive u narodnoj medicini se tradicionalno koriste:
u cilju očuvanja zdravlja i dugovečnosti
kod problema sa plućima, jetrom, bubrezima
u prevenciji kardiovaskularnih poremećaja
kao pomoć u prevenciji i tretmanu težih oboljenja
Tumor markeri predstavljaju supstance koje nastaju u obolelim ćelijama. Mada ih u manjoj količini mogu razviti i normalne ćelije ukoliko postoji benigni poremećaj u radu nekog organa. Zapravo, oni su odgovor na postojanje malignog ili benignog tumora, te se koriste kao biohemijski indikatori za njihovo prisustvo.
 
Tumor je svaka nenormalna proliferacija ćelija u organizmu. U pitanju je abnormalna skupina tkiva koja se razvila usled poremećene sposobnosti ćelija da adekvatno “odgovori” na signale koji kontrolišu njen rast, deobu i smrt. Kao posledica nemogućnosti normalne diferencijacije i umnožavanja ćelija dolazi do nekontrolisane deobe i razvoja tumora.
 
Bez obzira da li je tumor dobroćudan ili agresivan tako da pokazuje sklonost ka brzom rastu i metastaziranju, rano otkrivanje je ključno za uspešno lečenje, samim tim i za očuvanje kvaliteta života.
 
Najčešće korišćeni tumor markeri
Iako je do sada otkriveno preko 100 različitih tumor markera, laboratorijska dijagnostika koristi dvadesetak.
 
PSA (Prostata Specifični Antigen) namenjen je za otkrivanje ranog stadijuma i praćenje karcinoma prostate. Povećane vrednosti jedino su prisutne kod ove vrste raka, ali umereno povišenu koncentraciju PSA u serumu mogu da daju i neka oboljenja prostate, kao što su upala i hiperplazija.
 
AFP tumor marker čini osnovnu dijagnostičnu metodu za karcinom jetre. Koristi se i kod utvrđivanja tumora germinativnih ćelija testisa i jajnika. Alfa fetoprotein proizvode jetra, žumančana kesa i sistem za varenje i nalazi se u fetalnoj krvi. Nakon rođenja njegov se nivo brzo smanjuje, te se u krvi zdravih odraslih osoba ne može izmeriti.
 
CEA spada u opšti tip tumor markera. U čak 70 odsto slučajeva malignih oboljenja organa za varenje, raka pluća, dojke, jajnika, pankreasa javljaju se povišene vrednosti ovog markera.
 
CA 19-9 se primenjuje u dijagnozi tumora debelog creva, gastrointestinalnog trakta, želuca i jetre, dok je CA 15-3 najvažniji za otkrivanje karcinoma dojke, ali i praćenje postterapijskog lečenja.
 
Povišeni CA 125 se javlja kod karcinoma ovarijuma, endometrijuma, cerviksa i dojke. S obzirom da je prisutan i kod mnogih benignih stanja, pa i u trudnoći, obično se njegove vrednosti određuju zajedno sa HE 4 markerom.
 
CA 72-4 se najviše izlučuje u prisustvu karcinoma želuca, a CA 50 se koristi za praćenje pacijenata sa kancerom kolona i pankreasa.
 
β-2-mikroglobulin ima ulogu u dijagnostifikovanju kancera bubrega. Zdrav organizam ga normalno razgrađuje, filtrira i izbacuje, pa je njegov nivo konstantan. Povišene vrednosti su znak zastoja bubrežnih funkcija.
 
Tumor markeri CYFRA 21-1, tj. Citokeratin fragment 21-1 ukazuju na karcinom pluća, kao i na benigne bolesti – inflamaciju i fibrozu pluća.
 
NSE (Neuron specifična enolaza) su važni za neuroblastom i karcinom pluća.
 
Osim što se nalaze unutar ćelija tumor markeri cirkulišu i u krvi, pa se mogu odrediti kako uzimanjem uzorka tkiva, tako i iz krvi i urina.
 
PRIMED 13 FORTE je prirodan preparat na bazi meda, medicinskih gljiva kordiceps, rejši i šitake i jezgra kajsije.
PRIMED 13 FORTE se preporučuje:
osobama sa oslabljenim imunitetom
za poboljšanje opšteg stanja organizma
Aktivni sastojci preparata mogu da utiču na poboljšanje opšteg stanja organizma i ispoljavaju blagotvorno dejstvo na imunološki sistem. Medicinske gljive se tradicionalno upotrebljavaju kao pomoć u prevenciji različitih poremećaja zdravlja.

Karcinom želuca nastaje onda kada zdrave ćelije koje ga izgrađuju dožive određene promene i počnu nekontrolisano da se umnožavaju. Vremenom dolazi do formiranja tumora, a u zavisnosti od vrste ćelija od kojih potiče razlikovaće se tip.

Karcinom želuca može da počne da se razvija na bilo kom delu želuca, odakle može da se proširi dalje u bilo koji drugi deo tela.

Najčešći je adenokarcinom želuca koji počinje od ćelija sluzokože koja oblaže unutrašnjost želuca. Ređi tipovi koji mogu da se jave su karcinoidni tumor, gastrični sarkom i limfom.

Karcinom želuca se češće javlja kod muškaraca i osoba starijih od 65 godina.

Neki od faktora rizika za nastanak karcinoma želuca

  • Hronična infekcija bakterijom Helicobacter pylori često se vezuje za nastanak čira na želucu, a postoji povezanost i sa mogućim nastankom karcinoma.
  • Prisustvo karcinoma kod bliskih srodnika povećava rizik za pojavu ovog oboljenja.
  • Neka stanja kao što su perniciozna anemija, familijarna adematozna polipoza i ahlorhidrija takođe mogu da nose veći rizik za pojavu maligniteta.
  • Stil života i navike u ishrani poznato je da utiču na celokupno zdravlje. Tako, kada je u pitanju rizik za razvoj karcinoma želuca, primećeno je da upotreba nekih namirnica može nepovoljno da utiče. To se pre svega odnosi na prekomernu upotrebu dimljenih namirnica, mesnih prerađevina, konzervisane hrane, uz smanjen unos zdravijih namirnica kao što su voće i povrće. Takođe, nepovoljno utiču i pušenje, prekomerna konzumacija alkohola i prekomerna telesna težina.

Prisustvo i izloženost delovanju pomenutih faktora rizika ne znači da će do pojave bolesti sigurno doći, već da postoji veći rizik za njen nastanak. Svakako, poznavanje uticaja faktora rizika za nastanak karcinoma želuca je značajno, kako bi se izbeglo u što većoj mogućoj meri.

Maligna bolest može da zahvati bilo koji organ našeg organizma, uključujući i krvni sistem. I Limfom i leukemija predstavljaju malignitete koji nastaju od ćelija imunološkog sistema, ali se razlikuju po uticaju na organizam.

Glavna razlika između ove dve vrste maligniteta je to što se leukemija razvija od ćelija krvi i kostne srži, dok se limfomi najpre razvijaju na nivuo limfnih čvorova. Iako postoje sličnosti, poreklo, uzrok, simptomi, tretman i prognoza ove dve bolesti se razlikuje.

Leukemija je maligna bolest ćelija kostne srži koja uočičajeno zahvata bele krvne ćelije (leukocite). Postoji nekoliko vrsti leukemije, u zavisnosti od vrste leukocita od kojih potiču i brzine razvoja: akutna limfocitna leukemija (ALL), hronična limfocitna leukemija (CLL), akutna mijeloidna leukemija (AML), hronična mijeloidna leukemija (CML), hronična mijelomonocitna leukemija (CMML). Hronična leukemija se sporije razvija, za razliku od akutne koja uglavnom nastaje naglo i brzo se razvija. Leukemija se može razviti i kod dece i odraslih, zavisno od tipa.

Limfom takođe nastaje od ćelija imunološkog sistema i zahvata limfne čvorove i limfocite. Dve glavne vrste limfoma su Hodgkin i non-Hodgkin limfom. Non-Hodgkin lifom se češće javlja, a obe vrste mogu da nastanu kod osoba svih uzrasta.

Simptomi ove dve vrste maligniteta se takođe razlikuju.

Hronična leukemija sporo napreduje, pa se nekada u sklopu rutinskih analiza prvo posumnja na postojanje problema. Mogući simptomi uključuju oticanje jetre, slezine i limfnih čvorova, krvarenje i lako (nekada spontano) nastajanje modrica i druge simptome u zavisnosti od tipa leukemije.

Akutna leukemija karakteriše se brojnijim simptomima koji se brzo razvijaju. Obično su prisutni povišena temperatura, letargija, pojava modrica ili krvarenja, bol u kostima (posebno duž kičme i dugih kostiju), uvećanje jetre, slezine i limfnih čvorova, bol u mišićima, anemija, kratak dah, produženo menstrualno krvarenje kod žena.

Simptomi Hodgkinovog limfoma u ranoj fazi mogu da budu povišena temperatura, noćno znojenje i mršavljenje. Kasnije se mogu javiti i drugi simptomi: uvećanje limfnih žlezdi, osip po koži, bol u zahvaćenim limfnim čvorovima nakon konzumiranja alkohola, problemi sa dijafragmom (otežano disanje, bol u grudnom košu, bol u stomaku, ramenu). Kako bolest napreduje, mogu da se jave i problemi sa kostima, kostnom srži, plućima i jetrom, a u retkim slučajevima može da zahvati mozak i nervni sistem.

Non-Hodgkin limfom se manifestuje uglavnom uvećanjem limfnih čvorova koje počinje obično u predelu dijafragme, a izraženost zavisi od stadijuma bolesti. Drugi simptomi mogu da uključuju opšti osećaj lošeg stanja, a sa napredovanjem bolesti mogu da se jave simptomi od strane pluća, jetre, bubrega i drugih organa.

Svakako, ukoliko postoji neki ili više navedenih simptoma, lekar će odrediti koje analize je potrebno da se odrade u cilju utvrđivanja uzroka njihovog postojanja i postavljanja dijagnoze. Kao I kod drugih tipova malignih bolesti, rano otkriveni slučajevi mogu da imaju veće mogućnosti za uspešniji tretman i bolju prognozu. Mogućnost tretmana kao i metode koje se preduzimaju zavise od stadijuma, vrste maligne bolesti, opšteg stanja pacijenta i drugih pridruženih poremećaja, što sve nadležni lekar uzima u obzir.

Štitasta žlezda je smeštena u prednjem delu vrata koja proizvodi hormone veoma važne za normalno odvijanje različith procesa u organizmu. Tireoidni hormoni utiču na proizvodnju energije i toplote, pomažu održavanju funkcije mišića, srca, mozga i ostalih organa.

Karcinom štitaste žlezde nastaje nekontrolisanom deobom njenih ćelija. Postoji nekoliko vrsti karcinoma štitaste žlezde: papilarni, folikularni, medularni i anaplastični. Mogućnost tretmana i prognoza oboljenja u velikoj meri zavisi od tipa karcinoma.

Čvorić u tkivu štitaste žlezde različite veličine koji se može napipati u najvećem broju slučajeva je benigne prirode. Manji čvorići uglavnom nisu vidljivi golim okom, dok ne narastu do većih dimenzija. Čvorići se mogu primetiti ultrazvučnim, CT pregledom ili nekom drugom vizualizacionim metodom. Kod prisustva čvorića benigne prirode koji ne daju nikakve simptome, lekar može preporučiti povremeno praćenje stanja, kako bi se po potrebi sproveo neki oblik tretmana ovog problema.

Znaci na koje treba obratiti pažnju

  • Čvorići na vratu koji rastu, posebno ukoliko se primeti brže povećanje njihove dimenzije trebalo bi ispitati.
  • Pojava bola u prednjem delu vrata, u predelu štitaste žlezde koji se može širiti prema ušima.
  • Hronična promuklost i kašalj, bez nekog drugog očiglednog uzroka.
  • Problemi sa udisanjem ili gutanjem

Postojanje ovih tegoba ne znači sigurno prisustvo malignog procesa, ali svakako ukazuje na potrebu da se ispita njihova priroda i uzrok nastanka.

U zavisnosti od prisutnih tegoba i njihove izraženosti, lekar će odrediti koje analize i preglede je potrebno uraditi u cilju postavljanja dijagnoze i na osnovu rezultata preporučiti odgovarajući tretman.