Tumor markeri predstavljaju supstance koje nastaju u obolelim ćelijama. Mada ih u manjoj količini mogu razviti i normalne ćelije ukoliko postoji benigni poremećaj u radu nekog organa. Zapravo, oni su odgovor na postojanje malignog ili benignog tumora, te se koriste kao biohemijski indikatori za njihovo prisustvo.
 
Tumor je svaka nenormalna proliferacija ćelija u organizmu. U pitanju je abnormalna skupina tkiva koja se razvila usled poremećene sposobnosti ćelija da adekvatno “odgovori” na signale koji kontrolišu njen rast, deobu i smrt. Kao posledica nemogućnosti normalne diferencijacije i umnožavanja ćelija dolazi do nekontrolisane deobe i razvoja tumora.
 
Bez obzira da li je tumor dobroćudan ili agresivan tako da pokazuje sklonost ka brzom rastu i metastaziranju, rano otkrivanje je ključno za uspešno lečenje, samim tim i za očuvanje kvaliteta života.
 
Najčešće korišćeni tumor markeri
Iako je do sada otkriveno preko 100 različitih tumor markera, laboratorijska dijagnostika koristi dvadesetak.
 
PSA (Prostata Specifični Antigen) namenjen je za otkrivanje ranog stadijuma i praćenje karcinoma prostate. Povećane vrednosti jedino su prisutne kod ove vrste raka, ali umereno povišenu koncentraciju PSA u serumu mogu da daju i neka oboljenja prostate, kao što su upala i hiperplazija.
 
AFP tumor marker čini osnovnu dijagnostičnu metodu za karcinom jetre. Koristi se i kod utvrđivanja tumora germinativnih ćelija testisa i jajnika. Alfa fetoprotein proizvode jetra, žumančana kesa i sistem za varenje i nalazi se u fetalnoj krvi. Nakon rođenja njegov se nivo brzo smanjuje, te se u krvi zdravih odraslih osoba ne može izmeriti.
 
CEA spada u opšti tip tumor markera. U čak 70 odsto slučajeva malignih oboljenja organa za varenje, raka pluća, dojke, jajnika, pankreasa javljaju se povišene vrednosti ovog markera.
 
CA 19-9 se primenjuje u dijagnozi tumora debelog creva, gastrointestinalnog trakta, želuca i jetre, dok je CA 15-3 najvažniji za otkrivanje karcinoma dojke, ali i praćenje postterapijskog lečenja.
 
Povišeni CA 125 se javlja kod karcinoma ovarijuma, endometrijuma, cerviksa i dojke. S obzirom da je prisutan i kod mnogih benignih stanja, pa i u trudnoći, obično se njegove vrednosti određuju zajedno sa HE 4 markerom.
 
CA 72-4 se najviše izlučuje u prisustvu karcinoma želuca, a CA 50 se koristi za praćenje pacijenata sa kancerom kolona i pankreasa.
 
β-2-mikroglobulin ima ulogu u dijagnostifikovanju kancera bubrega. Zdrav organizam ga normalno razgrađuje, filtrira i izbacuje, pa je njegov nivo konstantan. Povišene vrednosti su znak zastoja bubrežnih funkcija.
 
Tumor markeri CYFRA 21-1, tj. Citokeratin fragment 21-1 ukazuju na karcinom pluća, kao i na benigne bolesti – inflamaciju i fibrozu pluća.
 
NSE (Neuron specifična enolaza) su važni za neuroblastom i karcinom pluća.
 
Osim što se nalaze unutar ćelija tumor markeri cirkulišu i u krvi, pa se mogu odrediti kako uzimanjem uzorka tkiva, tako i iz krvi i urina.
 
PRIMED 13 FORTE je prirodan preparat na bazi meda, medicinskih gljiva kordiceps, rejši i šitake i jezgra kajsije.
PRIMED 13 FORTE se preporučuje:
osobama sa oslabljenim imunitetom
za poboljšanje opšteg stanja organizma
Aktivni sastojci preparata mogu da utiču na poboljšanje opšteg stanja organizma i ispoljavaju blagotvorno dejstvo na imunološki sistem. Medicinske gljive se tradicionalno upotrebljavaju kao pomoć u prevenciji različitih poremećaja zdravlja.

Karcinom želuca nastaje onda kada zdrave ćelije koje ga izgrađuju dožive određene promene i počnu nekontrolisano da se umnožavaju. Vremenom dolazi do formiranja tumora, a u zavisnosti od vrste ćelija od kojih potiče razlikovaće se tip.

Karcinom želuca može da počne da se razvija na bilo kom delu želuca, odakle može da se proširi dalje u bilo koji drugi deo tela.

Najčešći je adenokarcinom želuca koji počinje od ćelija sluzokože koja oblaže unutrašnjost želuca. Ređi tipovi koji mogu da se jave su karcinoidni tumor, gastrični sarkom i limfom.

Karcinom želuca se češće javlja kod muškaraca i osoba starijih od 65 godina.

Neki od faktora rizika za nastanak karcinoma želuca

  • Hronična infekcija bakterijom Helicobacter pylori često se vezuje za nastanak čira na želucu, a postoji povezanost i sa mogućim nastankom karcinoma.
  • Prisustvo karcinoma kod bliskih srodnika povećava rizik za pojavu ovog oboljenja.
  • Neka stanja kao što su perniciozna anemija, familijarna adematozna polipoza i ahlorhidrija takođe mogu da nose veći rizik za pojavu maligniteta.
  • Stil života i navike u ishrani poznato je da utiču na celokupno zdravlje. Tako, kada je u pitanju rizik za razvoj karcinoma želuca, primećeno je da upotreba nekih namirnica može nepovoljno da utiče. To se pre svega odnosi na prekomernu upotrebu dimljenih namirnica, mesnih prerađevina, konzervisane hrane, uz smanjen unos zdravijih namirnica kao što su voće i povrće. Takođe, nepovoljno utiču i pušenje, prekomerna konzumacija alkohola i prekomerna telesna težina.

Prisustvo i izloženost delovanju pomenutih faktora rizika ne znači da će do pojave bolesti sigurno doći, već da postoji veći rizik za njen nastanak. Svakako, poznavanje uticaja faktora rizika za nastanak karcinoma želuca je značajno, kako bi se izbeglo u što većoj mogućoj meri.

Maligna bolest može da zahvati bilo koji organ našeg organizma, uključujući i krvni sistem. I Limfom i leukemija predstavljaju malignitete koji nastaju od ćelija imunološkog sistema, ali se razlikuju po uticaju na organizam.

Glavna razlika između ove dve vrste maligniteta je to što se leukemija razvija od ćelija krvi i kostne srži, dok se limfomi najpre razvijaju na nivuo limfnih čvorova. Iako postoje sličnosti, poreklo, uzrok, simptomi, tretman i prognoza ove dve bolesti se razlikuje.

Leukemija je maligna bolest ćelija kostne srži koja uočičajeno zahvata bele krvne ćelije (leukocite). Postoji nekoliko vrsti leukemije, u zavisnosti od vrste leukocita od kojih potiču i brzine razvoja: akutna limfocitna leukemija (ALL), hronična limfocitna leukemija (CLL), akutna mijeloidna leukemija (AML), hronična mijeloidna leukemija (CML), hronična mijelomonocitna leukemija (CMML). Hronična leukemija se sporije razvija, za razliku od akutne koja uglavnom nastaje naglo i brzo se razvija. Leukemija se može razviti i kod dece i odraslih, zavisno od tipa.

Limfom takođe nastaje od ćelija imunološkog sistema i zahvata limfne čvorove i limfocite. Dve glavne vrste limfoma su Hodgkin i non-Hodgkin limfom. Non-Hodgkin lifom se češće javlja, a obe vrste mogu da nastanu kod osoba svih uzrasta.

Simptomi ove dve vrste maligniteta se takođe razlikuju.

Hronična leukemija sporo napreduje, pa se nekada u sklopu rutinskih analiza prvo posumnja na postojanje problema. Mogući simptomi uključuju oticanje jetre, slezine i limfnih čvorova, krvarenje i lako (nekada spontano) nastajanje modrica i druge simptome u zavisnosti od tipa leukemije.

Akutna leukemija karakteriše se brojnijim simptomima koji se brzo razvijaju. Obično su prisutni povišena temperatura, letargija, pojava modrica ili krvarenja, bol u kostima (posebno duž kičme i dugih kostiju), uvećanje jetre, slezine i limfnih čvorova, bol u mišićima, anemija, kratak dah, produženo menstrualno krvarenje kod žena.

Simptomi Hodgkinovog limfoma u ranoj fazi mogu da budu povišena temperatura, noćno znojenje i mršavljenje. Kasnije se mogu javiti i drugi simptomi: uvećanje limfnih žlezdi, osip po koži, bol u zahvaćenim limfnim čvorovima nakon konzumiranja alkohola, problemi sa dijafragmom (otežano disanje, bol u grudnom košu, bol u stomaku, ramenu). Kako bolest napreduje, mogu da se jave i problemi sa kostima, kostnom srži, plućima i jetrom, a u retkim slučajevima može da zahvati mozak i nervni sistem.

Non-Hodgkin limfom se manifestuje uglavnom uvećanjem limfnih čvorova koje počinje obično u predelu dijafragme, a izraženost zavisi od stadijuma bolesti. Drugi simptomi mogu da uključuju opšti osećaj lošeg stanja, a sa napredovanjem bolesti mogu da se jave simptomi od strane pluća, jetre, bubrega i drugih organa.

Svakako, ukoliko postoji neki ili više navedenih simptoma, lekar će odrediti koje analize je potrebno da se odrade u cilju utvrđivanja uzroka njihovog postojanja i postavljanja dijagnoze. Kao I kod drugih tipova malignih bolesti, rano otkriveni slučajevi mogu da imaju veće mogućnosti za uspešniji tretman i bolju prognozu. Mogućnost tretmana kao i metode koje se preduzimaju zavise od stadijuma, vrste maligne bolesti, opšteg stanja pacijenta i drugih pridruženih poremećaja, što sve nadležni lekar uzima u obzir.

Štitasta žlezda je smeštena u prednjem delu vrata koja proizvodi hormone veoma važne za normalno odvijanje različith procesa u organizmu. Tireoidni hormoni utiču na proizvodnju energije i toplote, pomažu održavanju funkcije mišića, srca, mozga i ostalih organa.

Karcinom štitaste žlezde nastaje nekontrolisanom deobom njenih ćelija. Postoji nekoliko vrsti karcinoma štitaste žlezde: papilarni, folikularni, medularni i anaplastični. Mogućnost tretmana i prognoza oboljenja u velikoj meri zavisi od tipa karcinoma.

Čvorić u tkivu štitaste žlezde različite veličine koji se može napipati u najvećem broju slučajeva je benigne prirode. Manji čvorići uglavnom nisu vidljivi golim okom, dok ne narastu do većih dimenzija. Čvorići se mogu primetiti ultrazvučnim, CT pregledom ili nekom drugom vizualizacionim metodom. Kod prisustva čvorića benigne prirode koji ne daju nikakve simptome, lekar može preporučiti povremeno praćenje stanja, kako bi se po potrebi sproveo neki oblik tretmana ovog problema.

Znaci na koje treba obratiti pažnju

  • Čvorići na vratu koji rastu, posebno ukoliko se primeti brže povećanje njihove dimenzije trebalo bi ispitati.
  • Pojava bola u prednjem delu vrata, u predelu štitaste žlezde koji se može širiti prema ušima.
  • Hronična promuklost i kašalj, bez nekog drugog očiglednog uzroka.
  • Problemi sa udisanjem ili gutanjem

Postojanje ovih tegoba ne znači sigurno prisustvo malignog procesa, ali svakako ukazuje na potrebu da se ispita njihova priroda i uzrok nastanka.

U zavisnosti od prisutnih tegoba i njihove izraženosti, lekar će odrediti koje analize i preglede je potrebno uraditi u cilju postavljanja dijagnoze i na osnovu rezultata preporučiti odgovarajući tretman.

Karcinom kolona je vrsta maligne bolesti koja nastaje od ćelija debelog creva (kolona). Kao i kada su druge maligne bolesti u pitanju, postoje određeni faktori koji se označavaju kao zaštitni faktori. Njihovo delovanje može da doprinese smanjenju rizika za pojavu ove teške bolesti.

Koje su to grupe namirnica koje se preporučuju?

Povrće sadrži biljne materije flavonoide i karotenoide koji su prepoznati kao faktori koji mogu da doprinesu u prevenciji karcinoma. Takođe, povrće sadrži biljna vlakna koja pomažu probavu, čime se smanjuje zadržavanje potencijalno štetnih materija u crevima. Prema preporukama, pola svakog obroka bi trebalo da čini povrće.

Celo zrno žitarica takođe je bogato vlaknima. Može da se koristi u sastavu raznih vrsti hleba, muslija, kaša i drugih proizvoda. Upotreba celog zrna se preporučuje zato što se vlakna primarno nalaze u omotaču zrna, koji se ljuštenjem uklanja, pa su proizvodi od oljuštenog zrna siromašni vlaknima. Pored vlakana, celo zrno sadrži i vitamine B grupe, kao i minerale cink, bakar, gvožđe i magnezijum.

Mahunarke kao što su pasulj, grašak, sočivo, leblebija i druge sardže značajnu količinu vlakana, proteina i drugih korisnih hranljivih materija, kao što su antioksidansi, vitamin E i vitamini B grupe. Pored protektivnog dejstva na debelo crevo, mahunarke mogu da doprinesu i regulaciji nivoa holesterola i povišenog šećera.

Orašasti plodovi i semenke bogati su “dobrim” mastima, vlaknima, proteinima, antioksidansima i drugim fitonutrijentima koji mogu da pomognu u prevenciji karcinoma kolona.

Voće bogato vlaknima se takođe preporučuje u ishrani. Preporuka je da se ishrana sastoji od namirnica svih boja, što ističe važnost raznovrsne ishrane. Intenzivne boje voća vezuju se uglavnom za bogat sadržaj pigmentnih materija sa antioksidativnim dejstvom. Voće je i izvor prirodnih šećera koji mogu da budu zdraviji izbor u odnosu na rafinisane šećere i konditorske proizvode.

Svakako, sve nabrojane namirnice se već nalaze na listi preporuka za zdravu ishranu koja se i inače preporučuje. Ishrana kao deo protektivnih faktora može da doprinese smanjenju rizika, ali da li će zaista do pojave neke bolesti doći, zavisi i od drugih delujućih faktora.