,

Test urina može pomoći u ranoj dijagnozi tumora bubrega

angiomiolipTumor bubrega u početnom stadijumu nema nikakve simptome, niti postoje znaci koji bi upozoravali na njegovo postojanje. Najčešće se tumor bubrega u početnom stadijumu otkriva slučajno, na sistematskom pregledu ili tokom nekih drugih redovnih analiza.
Prvi simptomi tumora bubrega su najčešće mikro i makrohematurija, krv u manjoj ili većoj količini prisutna u urinu, bol u predelu bubrega ili opipljiva masa u području bubrega.Od opštih simptoma tu su i gubitak telesne mase, umor, povećana telesna temperatura, iscrpljenost, anemija…
Svi navedeni simptomi mogu biti posledica razvoja tumora bubrega, ali nisu specifični i mogu nastati kao posledica drugih stanja i bolesti. Na primer, krv u mokraći može biti i posledica infekcije ili ciste bubrega. Ukoliko bolesnik primeti bilo koji od navedenih simptoma, svakako se treba javiti lekaru kako bi se sprovele sve dijagnostičke metode i utvrdio tačan uzrok nastanka određenog simptoma i odredila odgovarajuća terapija.
Američki naučnici sa Washington University School of Medicine su otkrili da se uz pomoć jednostavnog testa urina, koji meri nivoe dva proteina u mokraći, može rano otkriti tumor bubrega sa tačnošću već od 95%, bez lažno pozitivnih rezultata.
Naime, otkriveno je da su nivoi proteina akvaporina-1 (AQP1) i perlipina-2 (PLIN2) povišene kod osoba sa tumorom bubrega.
Ovo otkriće je od izuzetne važnosti obzirom da ne postoji dobra metoda za rano dijagnostikovanje tumora bubrega. Ovome veći značaj daje činjenica da pacijenti kojima je tumor bubrega dijagnostifikovan pre nego što je metastazirao imaju gotovo 80% stopu preživljavanja.
Dosadašnji najčešći način ranog otkrivanja tumora bubrega bio je slučajan, najčešće prilikom CT ili NMR snimanja.
Takođe, treba spomenuti da su potrebna dodatna klinička ispitivanja kako bi se rezultati potvrdili na većem broju ispitanika, različite starosti, pola i porekla.

Prirodni preprat Primed 13 kordiceps je odlično sredstvo za podizanje imuniteta i prevenciju nastanka tumora. Njegovo dejstvo je povoljno i kao dodatak terapiji tumora, kao i kod osoba koje su na radio i hemioterapiji tumora jer otklanja nuspojave i smanjuje na minimum neželjene efekte ove vrste lečenja.

/by
, , ,

Atipična hiperplazija dojki

tumor dojkeAtipična hiperplazija dojki je visokorizična lezija dojke koja se može naći u 10 odsto biopsija dojki sa benignim nalazom, a poseban značaj ima kao prediktor za razvoj karcinoma dojke. Postoje dve vrste atipične hiperplazije dojke na osnovu mikroskopskog izgleda: atipična duktalna hiperplazija i atipična lobularna hiperplazija. Obe vrste imaju podjednaku učestalost, te predstavljaju sličan rizik za razvoj karcinoma dojke.
Atipična hiperplazija dojki predstavlja prelazni oblik iz dobroćudne u zloćudnu bolest. Ona sadrži neke, ali ne i sve osobine karcinoma, pa se zbog toga smatra premalignom promenom.
Kod atipične duktalne hiperplazije, prelaznog oblika duktalnog karcinoma in situ, ćelije te lezije imaju okruglo hiperhromatsko jedro i formiraju pravilne lumene. Kako bi se ova vrste hiperplazije odvojila od duktalnog karcinoma in situ, atipična duktalna hiperplazija je definisana kao lezija koja zahvata ćelije u jednom ili više duktusa, sa veličinom manjom od 3mm.
Obzirom da je na osnovu biopsije iglom teško razlikovati da li se radi o atipičnoj duktalnoj hiperplaziji ili o duktalnom karcinomu in situ, često se primenjuje i ekcizijska biopsija ili potpuno odstranjenje sumnjivog područja dojke.
Što se tiče atipične lobularne hiperplazije, nju karakteriše hiperplazija ćelija koja podseća na lobularni karcinom in situ. Ukoliko atipične ćelije ispunjavaju manje od 50% zahvaćene jedinice, radi se o hiperplaziji.
Žene sa atipičnom hiperplazijom dojke imaju četiri puta veći rizik od razvoja karcinoma dojke nego žene bez atipične hiperplazije dojke. Kod većine žena sa ovom hiperplazijom dovoljno je samo redovno praćenje njihovog stanja, a u nekim slučajevima je potrebno uzimanje leka tamoksifen kako bi se sprečio razvoj karcinoma dojke.
Nedavno istraživanje je pokazalo da se rizik od karcinoma dojke povećava u godinama nakon postavljanja dijagnoze atipične hiperplazije dojke. Pet godina nakon dijagnoze, oko 7 procenata žena sa atipičnom hiperplazijom oboleva od karcinoma dojke. Nakon deset godina, 13 procenata žena sa atipičnom hiperplazijom oboleva od karcinoma dojke, dok će se kod 30 procenata žena sa atipičnom hiperplazijom dojke razviti karcinom nakon 25 godina.
Isto tako treba napomenuti da postavljanje dijagnoze u mlađem životnom dobu, pre 45. godine života, dodatno povećava rizik od razvoja karcinoma dojke.
Ukoliko vam je postavljena dijagnoze atipične hiperplazije dojke, svakako se trebate sa svojim lekarom posavetovati o mogućem riziku od karcinoma dojke. Potpuno razumevanje rizika može vam pomoći u daljem donošenju odluka vezanih za praćenje svog stanja i primenu adekvatnih medicinskih postupaka za smanjivanje rizika od karcinoma dojke.

/by
, , , ,

Previše crvenog mesa u ishrani povećava rizik od tumora!

meso-Prekomerna konzumacija crvenog mesa, naročito u mlađoj životnoj dobi, povećava rizik od nastanka raka dojke. Sa druge strane, žene koje umesto crvenog mesa jedu ribu i piletinu, mogu značajno smanjiti rizik od nastanka raka dojke.
Istraživanja američkih naučnika su iz ove oblasti vršena 20 godina. Oni su pratili navike u ishrani kod više od 88 000 žena životnog doba izmađu 26 i 45 godina. Oni su redovno procenjivali rizik od nastanka raka dojke.
Naučnici su ustanovili da svakodnevno konzumiranje crvenog mesa povećava rizik od nastanka raka dojke za 13%. Ustanovili su da povećanje unosa mahunarki, orašastih plodova i ribe smanjuje rizik od nastanka raka dojke za 14 do 17%.
Istraživanja su pokazala da se tokom termičke obrade crvenog mesa oslobađaju kancerogena jedinjenja, naročito kod pripreme mesa na roštilju. Takođe, crveno meso koje danas konzumiramo je najčešće puno hormona i aditiva, što može dodatno da objasni porast stope raka dojke u celom svetu.
Smanjenje unosa crvenog mesa može pomoći u smanjivanju izlaganja organizma štetnim materijama, što je jako važno za organizam u razvoju.
primed-13-gifslika-tumorPrimed 13 kordiceps je prirodni preparat na bazi meda i medicinske gljive kordiceps. Kordiceps ima izraženo antioksidativno dejstvo čime štiti ćelije organizma od štetnog dejstva različitih toksičnih materija. Antikancerogeno dejstvo kordicepsa čini preparat Primed 13 kordiceps pogodnim u prevenciji benignih i malignih promena, kao i u toku tretmana malignih bolesti radi jačanja organizma i zaštite zdravih ćelija i tkiva organizma od toksičnog dejstva radio i hemioterapije.

/by
,

Genetske analize za ranu dijagnozu tumora dojke.

genMeđu laboratorijskim analizama za ranu dijagnozu tumora dojke najvažnije mesto zauzimaju dva važna gena BRCA1 ( breast cancer 1) i BRCA 2 (breast kancer 2). Radi se o genima koji kontrolišu popravak oštećene DNK u ćelijama. Pošto su oštećenja DNK najodgovornija za nastanak tumora u organizmu, ovi geni se nazivaju i tumorski supresori.
Kao i svi drugi geni u organizmu tako i BRCA 1 i BRCA2 mogu biti manje ili više promenjeni (mutirani) što može uticati na njihovu funkciju i smanjiti njihovu sposobnost popravka oštećene DNK. Do sada je otkriveno veliki broj mutacija BRCA1 i BRCA2 gena i za neke od njih se pokazalo da su povezane sa značajnim povećanjem rizika za nastanak tumora dojke. Takođe je utvrđeno da žene koje nose u sebi mutiran BRCA 1 ili BRCA2 gen imaju verovatnoću preko 80% da će do svoje 90. godine oboleti od tumora dojke.
Iako se pokazalo da su ovi geni najspecifičniji za kontrolu nastanka tumora dojke, po čemu su i dobili ime, treba napomenuti da njihova mutacija ukazuje na povećan rizik i nekih drugih malignih oboljenja. Od drugih malignih tumora povezanih sa mutacijama BRCA1 i BRCA 2 genima, posebno je izražen povećan rizik od tumora jajnika, do 55%.Međutim, povećan je i rizik od pojave tumora prostate, nekih leukemija, limfoma i sl.
Obzirom na vrlo veliki rizik nastanka tumora dojke, koji ide i preko 80 procenata, određeni deo žena koje u sebi nose ove mutirane gene, odlučuje se na preventivne hirurške zahvate.
Činjenica je da nosioci ove mutacije gena imaju izuzetno veliki rizik od nastanka malignih tumora dojke i jajnika, međutim sama mutacija je relativno retka u poulaciji i utvrđeno je da je svega 10 % tumora dojke posledica ove mutacije. Ovo znači da veliki broj žena oboli od karcinoma dojke, a da pri tome nemaju BRCA1 i BRCA2 mutirane gene. Ovo govori u prilog tome da su i neki drugi geni odgovorni za naslednu, ali i stečenu predispoziciju nastanka ove bolesti.
Pokazalo se da je karcinom dojke koji nastane kod žena koje nose u sebi BRCA 1 mutaciju, najčešće hormonski negativan, nema progesteronskih receptora i slabo je osetljiv na ciljanu terapiju. Ovo znači da su ovi tumori dojke malignije prirode i obično imaju nešto lošiju prognozu.
Vršenje testiranja na BRCA1 i BRCA2 mutacije opravdano je kod žena koje imaju genetsko opterećenje, odnosno koje u porodici imaju članove koji su oboleli od tumora dojke.

/by