Atipična hiperplazija dojki je visokorizična lezija dojke koja se može naći u 10 odsto biopsija dojki sa benignim nalazom, a poseban značaj ima kao prediktor za razvoj karcinoma dojke. Postoje dve vrste atipične hiperplazije dojke na osnovu mikroskopskog izgleda: atipična duktalna hiperplazija i atipična lobularna hiperplazija. Obe vrste imaju podjednaku učestalost, te predstavljaju sličan rizik za razvoj karcinoma dojke.
Atipična hiperplazija dojki predstavlja prelazni oblik iz dobroćudne u zloćudnu bolest. Ona sadrži neke, ali ne i sve osobine karcinoma, pa se zbog toga smatra premalignom promenom.
Kod atipične duktalne hiperplazije, prelaznog oblika duktalnog karcinoma in situ, ćelije te lezije imaju okruglo hiperhromatsko jedro i formiraju pravilne lumene. Kako bi se ova vrste hiperplazije odvojila od duktalnog karcinoma in situ, atipična duktalna hiperplazija je definisana kao lezija koja zahvata ćelije u jednom ili više duktusa, sa veličinom manjom od 3mm.
Obzirom da je na osnovu biopsije iglom teško razlikovati da li se radi o atipičnoj duktalnoj hiperplaziji ili o duktalnom karcinomu in situ, često se primenjuje i ekcizijska biopsija ili potpuno odstranjenje sumnjivog područja dojke.
Što se tiče atipične lobularne hiperplazije, nju karakteriše hiperplazija ćelija koja podseća na lobularni karcinom in situ. Ukoliko atipične ćelije ispunjavaju manje od 50% zahvaćene jedinice, radi se o hiperplaziji.
Žene sa atipičnom hiperplazijom dojke imaju četiri puta veći rizik od razvoja karcinoma dojke nego žene bez atipične hiperplazije dojke. Kod većine žena sa ovom hiperplazijom dovoljno je samo redovno praćenje njihovog stanja, a u nekim slučajevima je potrebno uzimanje leka tamoksifen kako bi se sprečio razvoj karcinoma dojke.
Nedavno istraživanje je pokazalo da se rizik od karcinoma dojke povećava u godinama nakon postavljanja dijagnoze atipične hiperplazije dojke. Pet godina nakon dijagnoze, oko 7 procenata žena sa atipičnom hiperplazijom oboleva od karcinoma dojke. Nakon deset godina, 13 procenata žena sa atipičnom hiperplazijom oboleva od karcinoma dojke, dok će se kod 30 procenata žena sa atipičnom hiperplazijom dojke razviti karcinom nakon 25 godina.
Isto tako treba napomenuti da postavljanje dijagnoze u mlađem životnom dobu, pre 45. godine života, dodatno povećava rizik od razvoja karcinoma dojke.
Ukoliko vam je postavljena dijagnoze atipične hiperplazije dojke, svakako se trebate sa svojim lekarom posavetovati o mogućem riziku od karcinoma dojke. Potpuno razumevanje rizika može vam pomoći u daljem donošenju odluka vezanih za praćenje svog stanja i primenu adekvatnih medicinskih postupaka za smanjivanje rizika od karcinoma dojke.
Prekomerna konzumacija crvenog mesa, naročito u mlađoj životnoj dobi, povećava rizik od nastanka raka dojke. Sa druge strane, žene koje umesto crvenog mesa jedu ribu i piletinu, mogu značajno smanjiti rizik od nastanka raka dojke.
Istraživanja američkih naučnika su iz ove oblasti vršena 20 godina. Oni su pratili navike u ishrani kod više od 88 000 žena životnog doba izmađu 26 i 45 godina. Oni su redovno procenjivali rizik od nastanka raka dojke.
Naučnici su ustanovili da svakodnevno konzumiranje crvenog mesa povećava rizik od nastanka raka dojke za 13%. Ustanovili su da povećanje unosa mahunarki, orašastih plodova i ribe smanjuje rizik od nastanka raka dojke za 14 do 17%.
Istraživanja su pokazala da se tokom termičke obrade crvenog mesa oslobađaju kancerogena jedinjenja, naročito kod pripreme mesa na roštilju. Takođe, crveno meso koje danas konzumiramo je najčešće puno hormona i aditiva, što može dodatno da objasni porast stope raka dojke u celom svetu.
Smanjenje unosa crvenog mesa može pomoći u smanjivanju izlaganja organizma štetnim materijama, što je jako važno za organizam u razvoju.
Primed 13 kordiceps je prirodni preparat na bazi meda i medicinske gljive kordiceps. Kordiceps ima izraženo antioksidativno dejstvo čime štiti ćelije organizma od štetnog dejstva različitih toksičnih materija. Antikancerogeno dejstvo kordicepsa čini preparat Primed 13 kordiceps pogodnim u prevenciji benignih i malignih promena, kao i u toku tretmana malignih bolesti radi jačanja organizma i zaštite zdravih ćelija i tkiva organizma od toksičnog dejstva radio i hemioterapije.
Adenomi štitaste žlezde su benigni tumori, obično ih slučajno otkrije lekar na pregledu ili sam pacijent. Karakteriše ih benigni tok sa kliničkom slikom eutireoze i znatno ređe hipertireoze. Adenomi štitaste žlezde su 3 do 4 puta češći kod žena nego kod muškaraca.
Adenomi štitaste žlezde su malene formacije, veličine 3 do 4 cm u promeru, redak je istovremeni nalaz dva ili više adenoma. Nemaju intenzivan rast, ne prodiru u limfne žlezde i krvne sudove i ne metastaziraju.
Razlikuju se tri glavne grupe adenoma:
–folikularni (embrionalni, fetalni, mikrofolikularni, makrofolikularni).
–papilarni.
-adenom građen od Hürthelovih ćelija.
Stručnjaci smatraju da su papilarni adenom i adenom Hürthelovih ćelija ustvari karcinomi niskog stupnja maligniteta.
Adenomi štitaste žlezde rastu sporo i dugo, ne prave upadljive simptome, a adenom koji je promera manjeg od 1 cm se često ne može ni palpirati. Obično su bezbolni, čvrste konzistencije, glatke površine, nisu fiksirani ni prema koži ni prema podlozi. Limfni čvorovi nisu povećani. Ponekad se javlja krvarenje unutar tumora što dovodi do oslobađanja hormona štitaste žlezde u cirkulaciju, dajući sliku subakutnog tireoditisa. Proces se često spontano smiri , unutar tumora može ostati šupljina ili fibroza tumora.
Adenomi štitaste žlezde su uglavnom eutireoidni, a klinička slika autonomnog toksičnog adenoma varira od simptoma vegetativne distonije i psihoneuroze do slike hipertireoze. Posebu pažnju treba obratiti na poremećaje ritma ili na pojavu srčane dekompenzacije, čiji se pravi uzrok ne zna ako se previdi toksični adenom.
Prognoza benignih tumora štitaste žlezde je dobra, a smetnje koje stvaraju mogu se uspešno otkloniti.
Mirni netoksični čvorovi mogu se lečiti supresivnom terapijom hormona štitaste žlezde, ali retko potpuno nestanu na taj način. Kod sumnjivog citološkog nalaza, indikovan je hirurški zahvat.
Miomi materice su benigni tumori koji potiču iz materičnog tkiva. Iako se sastoje od istih glatkih mišićnih vlakana kaoi i zid materice (miometrium), tkivo mioma je mnogo gušće od normalnog miometriuma. Miomi materice su obično okrugli.
Ne znam sa sigurnošću zbog čega se razvijaju ovi tumori. Genetske abnormalnosti, promene u ekspresiji faktora rasta (proteini u telu koji usmeravaju brzinu i stepen ćelijske proliferacije), abnormalnosti u vaskularnom (krvnim sudovima) sistemu i odgovor tkiva na povredu, su sve faktori koji mogu da igraju ulogu u razvoju mioma.
Porodična anamneza je ključni faktor, jer često postoji problem sa miomima kod žena u istim porodicama. Rasa takođe igra ulogu u nastanku mioma. Žene afričkog porekla imaju dva do tri puta veće šanse da razviju miome od žena drugih rasa. Kod žena afričkog porekla miomi nastaju u mlađem dobu i mogu imati simptome već u svojim 20-im, za razliku od žena sa Kavkaza sa miomima, kod kojih se simptomi obično javljaju tokom 30-ih i 40-ih godina života. Trudnoća i uzimanje oralnih kontraceptiva može smanjiti rizik od razvoja mioma. Miomi nisu zabeleženi kod devojčica koje nisu ušle u pubertet, ali i adolescentkinje retko razvijaju miome. Drugi faktori koje istraživači dovode u vezu sa povećanim rizikom od pojave mioma je prva menstruacija pre 10-te godine, konzumiranje alkohola (naročito piva), infekcije materice i povišen krvni pritisak (hipertenzija).
Ustanovljeno je da estrogen stimuliše rast mioma u mnogim slučajevima. Tokom prvog tromesečja trudnoće, oko trećina mioma će se uvećati, a zatim smanjiti nakon porođaja. U principu, miomi imaju tendenciju da se smanjuju posle menopauze, ali menopauzalna hormonska terapija može prouzrokovati da promene istraju.
Generalno, ovi tumori su prilično česti i javljaju se kod oko 70 % do 80% svih žena generativne dobi. Većinu vremena, miomi materice ne izazivaju simptome ili probleme, ali žena sa miomima je obično svesna njihovog prisustva.
Kako se manifestuje prisustvo mioma?
Većina žena sa miomima materice nema nikakve simptome. Međutim, abnormalno krvarenje je najčešći simptom mioma. Ako su tumori blizu materične sluzokože (endometrijum) ili ometaju protok krvi u endometrijumu, mogu izazvati poremećaje ciklusa, bolne menstruacije, duge cikluse ili sitna krvarenja između menstruacija. Žene sa obilnim krvarenjem zbog mioma mogu razviti deficit gvožđa ili anemiju. Miomi materice koji degenerišu ponekad mogu izazvati ozbiljan, lokalizovan bol.
Miomi takođe mogu izazvati niz simptoma u zavisnosti od njihove veličine, lokacije unutar materice i od blizine susednih karličnih organa. Veliki miomi mogu izazvati:
- Osećaj pritiska
- Bol u karlici
- Pritisak na bešiku sa čestim mokrenjem ili onemogućeno mokrenje
- Pritisak na rektum sa bolnom ili otežanom defekacijom.
Iako miomi ne ometaju ovulaciju, neke studije ukazuju na to da oni mogu uticati na plodnost i biti uzrok rizične trudnoće. Posebno su submukozni miomi, koji deformišu materičnu duplju, povezani sa problemima sa začećem. Miomi mogu biti uzrok ponavljanih pobačaja. U ovim slučajevima, ukoliko se miomi ne uklone, žena ne može održati trudnoću.
Da li netretirani miomi materice predstavljaju opasnost?
U najvećem broju slučajeva, miomi materice koji ne izazivaju probleme, ne moraju se lečiti. U nekim slučajevima, čak i miomi koji ne uzrokuju simptome zahtevaju uklanjanje ili barem pažljivije praćenje. Brz rast je razlog da se pažljivije prate, jer retka forma malignog mioma (leiomiosarkom), obično je brzo rastući tip tumora i ne može se razlikovati od benignog mioma ultrazvukom, MR-om ili drugim vizuelizacionim metodama. Međutim, ova vrsta tumora javlja se u manje od 1% mioma materice.
Drugi rizik koji nose netretirani miomi je da ponekad mogu da porastu do veličina koje na kraju izazivaju značajne simptome i zahtevaju uklanjanje. Ukoliko miomi postanu dovoljno veliki, operativno uklanjanje može postati teško i rizično.
Tumori usne duplje, ili oralni tumori, su promene (izrasline) koje se razvijaju u ustima(usnoj duplji). Orofaringealni tumori počinju u orofarinksu, što je deo grla odmah iza usne duplje.
Usna duplja (usta) i orofarinksa (grlo)
Usna duplja obuhvata usne, unutrašnji zid usana i obraza (sluzokože), zube, desni, prednje dve trećine jezika, pod usta – ispod jezika, kao i koštani krov usta (tvrdo nepce). Područje iza umnjaka (nazvan retromolarni trigonum) može biti uključen kao deo usne duplje, iako se često smatra delom orofarinksa.
Orofarinks počinje gde se usna duplja završava. On obuhvata bazu jezika (zadnju trećina jezika), meko nepce (zadnji delu krova usta), krajnike i bočne i zadnji zid ždrela.
Tumori i izrasline u usnoj duplji i orofarinksu
Mnogi tipovi tumora (abnormalne izrasline ćelija), mogu da se razviju u usnoj šupljini i orofarinksu. Dele se u 3 opšte kategorije:
- Benigne ili nekancerogene izrasline, koje ne vrše invaziju drugih tkiva i ne šire se na druge delove tela .
- Bezopasne izrasline iz kojih se kasnije mogu razviti maligne promene. One su poznate kao prekanceroza stanja.
- Maligni tumori koji mogu vršiti invaziju okolnih tkiva i širiti se na druge delove tela.
Benigni tumori
- Eozinofilni granulom
- Fibrom
- Granularni tumor
- Keratoacantom
- Leiomiom
- Osteohondrom
- Lipom
- Švanom
- Neurofibrom
- Papilom
- Condiloma acuminatum
- Verukozni ksantom
- Piogeni granulom
- Rabdomiom
- Odontogeni tumori (tumori koji počinju u tkivu iz koga se formiraju zubi)
Benigni tumori se mogu razviti od raznih vrsta ćelija i imaju različite uzroke. Neki od njih mogu da izazovu probleme, koji najčešče nisu opasni po život. Uobičajeni tretman za ove vrste tumora je hirurgija, koji ih u potpunosti uklanja, sa malom verovatnoćom da se tumor ponovo javi ili vrati.
Prekancerozna stanja – leukoplakija i eritroplakija
Leukoplakija i eritroplakija su izrazi koji se koriste da opišu određene vrste abnormalnosti tkiva koje se mogu videti u ustima ili grlu:
- Leukoplakija je bela ili siva promena.
- Eritroplakija je ravna ili blago uzdignuta, crvena oblast koja često krvari na iritaciju.
- Eritroleukoplakija je promena sa crvenim i belim poljima.
Vaš stomatolog može biti prva osoba koja će uočiti ove bele ili crvene zone. Promene mogu biti maligne, mogu biti prekancerozno stanje zvano displazija ili mogu biti relativno bezopasane promene .
Displazija se ocenjuje kao blaga, umerena ili teška , na osnovu toga koliko tkivo izgleda abnormalno pod mikroskopom. Stepen displazija pomaže da se predvidi kolika je verovatnoća da se iz te promene razvije maligno oboljenje ili da se u potpunosti povuče nakon tretmana. Na primer, teška displazija češće razvija karcinom, dok se blaga displazija povlači u potpunosti.
Najčešći uzroci leukoplakije i eritroplakije su cigarete i duvan. Neuklapanje proteze koja pravi iritaciju jezika ili unutrašnje strane obraza takođe može izazvati ove promene. Ali ponekad, ne postoji nikakav očigledni uzrok. Displazija se često povlači ako je uzrok uklonjen.
Biopsija je jedini način da se sazna zasigurno da li područje leukoplakije ili eritroplakije sadrži displastične (prekancerogene) ćelije ili maligne ćelije.
Većina slučajeva leukoplakije ne prerasta u malignitet. Međutim, neke leukoplakije su ili kancerogene kada se otkriju ili imaju prekancerozne promene koje se kasnije mogu razviti u karcinom ako nisu pravilno tretirane.
Eritroplakija i eritroleukoplakija nastaju ređe, ali su obično ozbiljnije promene. Biopsija pokazuje da većina ovih crvenih lezija ima displastične ili maligne ćelije ili se kasnije iz njih razvija karcinom.
Međutim, važno je napomenuti da se većina malignih tumora ne razvija iz prethodnih lezija (bilo leukoplakija ili erithroplakija).
Maligni tumori usne duplje i orofarinksa
Nekoliko tipova malignih tumora može se razviti u ustima ili grlu.
Karcinom skvamoznih ćelija
Više od 9 od 10 karcinoma usne duplje i ždrela su karcinomi skvamoznih ćelija, koje normalno čine sluzokožu usta i grla.
Najranija forma karcinoma skvamoznih ćelija se zove karcinom in situ, što znači da su maligne ćelije prisutne samo u epitelu. Kod invazivnog karcinoma skvamoznih ćelija, maligne ćelije prisutne su i u dubljim slojevima usne duplje ili orofarinksa.
Verukozni karcinom
Verukozni karcinom je vrsta karcinoma skvamoznih ćelija koja čini manje od 5 % svih oralnih karcinoma. Sporije raste, retko se širi na druge delove tela, ali može duboko da uraste u okolno tkivo.
Ako se promene ne tretiraju, karcinom skvamoznih ćelija može da se razvije unutar pojedinih verukoznih karcinoma. Iz ovog razloga, verukozne karcinome treba odmah ukloniti, zajedno sa širim poljem okolnog, normalnog tkiva.
Karcinom manjih pljuvačnih žlezda
Karcinomi manjih pljuvačnih žlezdi se mogu razviti u žlezdama sluzokože usta i grla. Postoji nekoliko tipova karcinoma manjih pljuvačnih žlezdi, uključujući adenoidno cistični karcinom, mukoepidermoidni karcinom i polimorfni adenokarcinom niskog stepena.
Limfomi
Krajnici i baza jezika sadrže tkiva imunog sistema (limfoidna tkiva), u kojima se mogu razviti limfomi.
Naša preporuka
