, , ,

Dijagnoza tumora povećava rizik od moždanog udara

slogOsobe kojima je nedavno dijagnostifikovan tumor izložene su povećanom riziku od moždanog udara u mesecima nakon postavljanja dijagnoze tumora. Takođe, rizik od moždanog udara veći je kod osoba koje imaju agresivniji oblik tumora, ukazuje nova studija.

U ovom istraživanju učestvovali su pacijenti starosnog doba od 66 i više godina kojima je nedavno postavljena dijagnoza raka dojke, raka debelog creva, raka pluća, raka prostate ili raka gušterače.

Rizik od moždanog udara bio je najveći u prva tri meseca od postavljanja dijagnoze tumora obzirom da je intenzitet hemoterapije, terapije zračenjem i drugih tretmana obično u tom periodu najveći.

Kod pacijenata sa karcinomom pluća, karcinomom gušterače i karcinomom debelog creva, rizik od moždanog udara je bio najveći. Dok je kod pacijenata sa karcinomom dojke i prostate rizik bio najmanji, obzirom da je u vreme postavljanja dijagnoze njihov karcinom bio ograničen.

Rak povećava rizik od moždanog udara, nezavisno od drugih faktora rizika za moždani udar poput hipertenzije i dijabetesa.

/by
, , ,

Vakcina kao profilaksa tumora

stageKarcinom mokraćne bešike je najčešći maligni tumor urinarnog trakta i znatan uzrok smrtnosti od maligniteta u svetu i u našoj zemlji. Praktična, kliničko-patološka podela ovih tumora na površne i invazivne ima i prognostički značaj: površnih tumora je 80 posto i oni samo kod jedne trećine bolesnika zahvataju mišićni sloj, postajući tako invazivni, što prognozu tih bolesnika čini mnogo neizvesnijom (do 50 posto bolesnika s invazivnim karcinomom bešike razvija metastaze u toku dve godine, bez obzira na radikalno hirurško lečenje). U lečenju površnih karcinoma mokraćne bešike suveren metod je i dalje lokalna terapija instilacijama vakcine BCG, koja se koristi kako za terapiju postojećih tumora, tako i za profilaksu recidiva tumora. U lokalno napredovalim tumorima dva su pristupa danas vodeća: radikalna cistektomija s rekonstrukcijom urinarnog trakta ili očuvanje mokraćne bešike s agresivnom lokalnom terapijom i/ili sistemskom hemioterapijom. Radikalna cistektomija ostaje vodeći terapijski pristup lokalno napredovalim karcinomima mokraćne bešike, dok se kombinovani pristup, koji za cilj ima očuvanje mokraćne bešike, mora i dalje smatrati istraživačkim, pogodnim samo za selekcionisane bolesnike. Sistemska hemioterapija je jedini terapijski modalitet koji može produžiti život bolesnicima s napredovalim i metastatskim karcinomom mokraćne bešike. Standardni režim M-VAC (metotreksat-vinblastin-doksorubicin-cisplatin) poredi se poslednjih godina s kombinacijama koje sadrže nove antineoplastične agense. Profil toksičnosti novih režima je prihvatljiviji, ali za sada nema napretka u trajanju preživljavanja u poređenju sa standardnom kombinacijom M-VAC.

/by
, , ,

Adenomi štitaste žlezde ne daju upadljive simptome

stitnaAdenomi štitaste žlezde su benigni tumori, obično ih slučajno otkrije lekar na pregledu ili sam pacijent. Karakteriše ih benigni tok sa kliničkom slikom eutireoze i znatno ređe hipertireoze. Adenomi štitaste žlezde su 3 do 4 puta češći kod žena nego kod muškaraca.
Adenomi štitaste žlezde su malene formacije, veličine 3 do 4 cm u promeru, redak je istovremeni nalaz dva ili više adenoma. Nemaju intenzivan rast, ne prodiru u limfne žlezde i krvne sudove i ne metastaziraju.
Razlikuju se tri glavne grupe adenoma:
–folikularni (embrionalni, fetalni, mikrofolikularni, makrofolikularni).
–papilarni.
-adenom građen od Hürthelovih ćelija.
Stručnjaci smatraju da su papilarni adenom i adenom Hürthelovih ćelija ustvari karcinomi niskog stupnja maligniteta.
Adenomi štitaste žlezde rastu sporo i dugo, ne prave upadljive simptome, a adenom koji je promera manjeg od 1 cm se često ne može ni palpirati. Obično su bezbolni, čvrste konzistencije, glatke površine, nisu fiksirani ni prema koži ni prema podlozi. Limfni čvorovi nisu povećani. Ponekad se javlja krvarenje unutar tumora što dovodi do oslobađanja hormona štitaste žlezde u cirkulaciju, dajući sliku subakutnog tireoditisa. Proces se često spontano smiri , unutar tumora može ostati šupljina ili fibroza tumora.
Adenomi štitaste žlezde su uglavnom eutireoidni, a klinička slika autonomnog toksičnog adenoma varira od simptoma vegetativne distonije i psihoneuroze do slike hipertireoze. Posebu pažnju treba obratiti na poremećaje ritma ili na pojavu srčane dekompenzacije, čiji se pravi uzrok ne zna ako se previdi toksični adenom.
Prognoza benignih tumora štitaste žlezde je dobra, a smetnje koje stvaraju mogu se uspešno otkloniti.
Mirni netoksični čvorovi mogu se lečiti supresivnom terapijom hormona štitaste žlezde, ali retko potpuno nestanu na taj način. Kod sumnjivog citološkog nalaza, indikovan je hirurški zahvat.

/by
, ,

Slučajne mutacije najčešće dovode do nastanka tumora.

mutacijeIako jedna trećina slučajeva nastanka malignih tumora može biti povezana sa dejstvom faktora sredine ili nasleđenim genima, izgleda da su za dve trećine malignih tumora odgovorne slučajne mutacije gena, ukazuje studija koju su izveli naučnici sa Johns Hopkins Kimmel Cancer Center.

Navedene mutacije nastaju kada se matične ćelije dele. Matične ćelije stvaraju nove ćelije koje zamjenjuju ćelije koje izumiru. Ukoliko dođe do slučajne greške i mutacije na genima tokom spomenute deobe ćelije, može lako doći do razvoja karcinoma. Što se te greške češće događaju, to neka osoba ima veći rizik da će te ćelije nekontrolirano početi da rastu i da se razviju u karcinom.

Svi karcinomi su uzrokovani kombinacijom loše sreće, faktora sredine i nasleđenih gena, ističu naučnici.

Smatra se da će ovo otkriće ne samo promeniti način na koji ljudi doživljavaju njihov rizik od malignih tumora nego će promeniti i tokove istraživanja karcinoma. Naime, naučnici misle da nova istraživanja treba fokusirati na otkrivanje i lečenje karcinoma u što ranijoj fazi, kada su još uvek izlečivi.

 

/by
, , ,

Savremena hirurgija tumora bubrega

hirurgijaIako rak bubrega nije među najčešćim malignim bolestima, stopa oboljevanja od ove bolesti raste. Najčešće se radi o tumoru bubrežnih ćelija, koji čini svega 2 do 3 % malignih bolesti. Karcinom bubrežnih ćelija čini gotovo 90% svih malignih tumora bubrega i to je najčešći tumor bubrega. Zahvaljujući sve češćoj upotrebi savremenih dijagnostičkih sredstava, ultrazvuka i kompjuterizovane tomografije povećava se broj slučajno otkrivenih tumora bubrega i tada se uglavnom radi o manjim tumorima.
U velikom broju slučajeva tumora bubrega, neophodno je da se uradi radikalna nefrektomija (odstranjenje kompletnog tkiva bubrega sa okolnim žlezdama). Na zapadu se ovakva intervencija sve češće izvodi laparaskopski i takva intervencija nosi manji rizik od komplikacija u poređenju sa klasičnom, otvorenom operacijom.
Postoje neke situacije kada se ne otklanja bubreg u celosti već se radi delimična nefrektomija koja može da se izvede kao otvorena ili kao laparaskopska operacija, u zavisnosti od iskustva i veštine hirurga. Operativno lečenje kod ove vrste pacijenata nosi značajno manju smrtnost od ove bolesti u odnosu na nehirurške metode. Ovo ne važi baš za sve pacijente, naročito ne za one starije od 75 godina.
Analize pokazuju da posle laparaskopske operacije pacijenti ostaju kraće u bolnici, imaju manju potrebu za analgeticima, oporavak je znatno kraći, tokom same operacije se gubi znatno manje krvi i samo trajanje operacije kraće traje. Istina je da vreme trajanja operacije zavisi najviše od iskustva hirurga i ono se skraćuje sa iskustvom koje hirurg ima u obavljanju laparaskopskih operacija.
Iako nema dovoljno dostupnih i kvalitetnih podataka da bi se doneli kvalitetni zaključci u vezi sa smrtnošću i sa ishodom lečenja  malignih tumora krioablacijom i radiofrekventnom ablacijom, metodama kojima se čuva najviše tkivo bubrega, u nekim slučajevima su ove metode najpogodnije. One su posebno indikovane kod starijih pacijenata i kod onih koji imaju udružene bolesti, koje komplikuju intervenciju.
U slučaju širenja bolesti i pojave metastaza, osim sistemske terapije, doktorima je i dalje na raspolaganju nefrektomija kao opcija lečenja. Sistemska terapija uključuje pre svega hemioterapiju i imunoterapiju, kao ciljne terapije lekovima koje deluju na specifične receptore u telu i na taj način kontrolišu bolest.
Citoreduktivna nefrektomija u kombinaciji sa interferonom alfa poboljšava preživljavanje pacijenata koji imaju metastatski bubrežni karcinom. Ovom terapijom se poboljšava preživljavanje i odlaže se sistemska terapija. Uz to koristi se radio terapija kod pacijenata sa metastazama na kostima i u mozgu i ona daje pre svega olakšavanje tegoba.
Doktori nisu sigurni šta uzrokuje rak bubrega, ali upozoravaju na određene faktore rizika – pre svega pušenje, gojaznost i povišen krvni pritisak. Oni koji imaju najbliže srodnike sa rakom bubrega, takođe imaju povišen rizik. I brojni drugi faktori se spominju kao povezani sa višim rizikom od bolesti, ali za to nema zvaničnih potvrda. To uključuje loše navike u ishrani, ili povremenu izloženost specifičnim kancerogenima, ali rezultati u literaturi su nedovoljni za jasne zaključke. Recimo, umereno konzumiranje alkohola izgleda ima zaštitni efekat ali nije poznato na koji način, a najefikasnija prevencija izbegavanje pušenja i smanjenje gojaznosti.

/by